Retorika


. 8. април - 15. април 2020.

 

ГОВОРНИК

 

Пошто смо у претходним блоковима сагледали важност физилких особина беседника (пре свега излед и глас) и како о тим својствима треба повести рачуна, на ред долаз тзв. духовне особине беседника. Другим речима, ради се о различитим својствима која једна личност треба да поседује или да их стекне и усавршава, јер у великој мери од њих зависи успех његовог беседничког наступа.

први блок - духовне особине говорника (личност, personality)

Када се у уџбеницима реторике, али и public speaking уџбеницима говори о овим особинама, та листа је увек прилично дугачка. У питању су различити елементи који карактеричу личност говорника, који могу бити урођену, али тајна је у томе да на свакоме од њих донекле треба и радити. Неки људи и у свакодневном наступу су познати као шармери, занимљиви ликови, док су неки други помало досадни и „сморени", нединамични. Без обзира у коју категорију себе сврставате (а најчешће људи сами себе сврствају негде између те две крајности), малим радом на појединим елементима може се много постићи.

Увереност и знање.- Једна од најважнијих претпоставки за успешан говор је увереност у оно о чему се говори односно «убеђење», како то назива Нушић, и при том цитира Гетеа: «Ако беседа не потиче из душе, она и поред све своје лепоте, неће победити срца слушалаца». Увереност коју треба поделити са публиком, може се и мора темељити на личном искуству и на добром познавању предмета - знању. Зато увек треба за тему говора бирати тему у коју беседник уистину верује, која га мотивише и о којој жели да подели своје мисли са другима - наравно, да би их убедио.

Самоувереност (самопоуздање).- Из уверености скоро непосредно следи самоувереност. Публика већ на први поглед препознаје беседника који је сигуран у себе, и то не само у своје говорне способности, него и у заснованост онога о чему говори. Многи сматрају да се самопоуздање првенствено стиче сузбијањем треме, вежбом, и низом других формалних поступака. То је потпуно тачно, и о томе ће посебно бити речи. Али се при том не сме заборавити да се самоувереност заснива на садржини беседе у чију поруку беседник уистину верује. Тек то даје пуну сигурност беседнику. Због тога су увереност и самоувереност у директној корелацији.

Образовање.- Цицерон Цицерон и Квинтилијан сусматрали да је образовање једна од неколико најважнијих духовних особина беседника, мада public speaking приручници ову особину скоро и не помињу.  Колико год да је време у коме живимо убрзано и површно, и данас слушаоци поштују говорника из кога извире ерудиција, начитаност, раскошна општа култура. Говор таквих људи оставља повољан укупан утисак, изазива поверење код слушалаца, некад чак и дивљење. Познавање историје, политике, књижевности, уметности, филозофије, лексике, етимологије  - све су то лепе особине које могу бити корисне беседнику, јер ће на основу њих он бити у стању да говор учини занимљивијим, илустративнијим и уверљивијим. Пошто се те особине изграђују у дугом временском периоду, public speaking уџбеници нуде бржи излаз: утисак образованости се може постићи употребом разноврсних збирки цитата, мисли, изрека, сентенција, итд.

Задатак - научите још пет нових изрека са оног списка Цицеронових мудрости, који и овде понављамо:

Inter arma silent leges (Pro Milone 4, 10) - Док траје рат, закони ћуте.

Male parta, male dilabuntur (Philippicae II, 27, 65) - Злом стечено, злом пропада.

Omne malum nacens facile opprimitur: inveteratum fit plerumque robustius (Phillipicae V, 11, 31) - Свако се зло лако савлада у почетку, кад остари обично постаје снажније.

Pecunia nervus belli (Philippicae V, 2, 5) - Новац је нерв рата.

Mortem effugere nemo potest (Philippicae VIII, 10, 1) - Смрти нико не може утећи.

Posteriores cogitationes sapientiores solent esse (Philippicae XII, 2, 5) - Каснија размишљања су обично паметнија.

Ubi bene, ibi patria (Tusculanae disputationes 5, 37) - Домовина је тамо где је добро.

Salus populi, suprema lex (De legibus  3, 3, 8) - Спас народа је највиши закон.

Praeterita mutare non possumus - Прошлост не можемо изменити.

Amicus certus in re incerta cernitur (De amicitia 17, 64) - У несигурној ствари се показује сигуран пријатељ.

Cui dolet meminit (Pro Murena 20, 42) - Kога боли, тај се сећа.

Dubitando ad veritatem pervenimus - Сумњајући долазимо до истине.

Et monere et moneri proprium est verae amicitiae (De amicitia 6, 25, 29) - Особина правог пријатеља је да опомиње и да прихвата опомене.

Ex duobus malis minimum elegi (De officiis  3, 1, 3) - Од два зла изабери мање.

In plerisque rebus mediocritas optima est (De officiis 1, 36, 130) - Средина је најбоља у многим стварима.

Aequitas lucet per se(De officiis 1, 9, 30)- Правичност светли сама по себи.

Ne maior poena quam culpa sit (De officiis 1, 25, 89) - Нека казна не буде тежа од кривице.

Prohibenda maxime est ira in puniendo - При кажњавању, највише треба избегавати срџбу.

Nulla praecepta firma et stabilia (De officiis 1, 2, 6) - Ни једно правило није стално и непроменљиво.

Oderint dum metuant (De officiis 1, 28, 97) - Нека ме мрзе, само нека ме се боје.

Ut sementem feceris, ita metes (De oratore 2, 65, 261) - Како посејеш, тако ћеш жети.

Minime sibi quisque notus est (De oratore 3, 9, 33) - Свако себе најмање познаје.

Nosce te ipsum (Tusculanae disputationes 1, 22, 52) - Упознај самог себе.

Stultitia excusationem non habet (De oratore 1, 27, 125) - Лудост нема оправдања.

Тria videnda sunt oratori: quid dicat et quo quidque loco et quomodo - Говорник треба да води рачуна о три ствари: шта говори, на ком месту и на који начин

Темперамент и владање собом. - Темперамент беседника се директно одражава на његов говор. Још је Хипократ уочио постојање четири основна типа темперамента, на основу чега се људи деле на колерике, сангвинике, флегматике и меланхолике. Они који себе препознају као колерике и сангвинике, треба да раде на умиривању свог беседничког хабитуса (нарочито коришћењем цезуре), а флегматици и меланхолици ће постићи видан напредак уколико повећају динамику говора и сугестивност (снажењем темпа, гласности, интензитета, говором лица и тела, итд.).

Бес и гнев често одликују темпераментне особе, поготово на нашим просторима. Поготово после свега што се десило последњих деценија, многи људи су постали «шетајуће бомбе», особе снажних и плаховитих емоција, спремни да лако улазе у конфликт, па и да посегну за озбиљнијим оружјем но што је груба реч. Али, бес је велики непријатељ доброг говора, и не само тога. Гнев је почетак лудила, једна је од многобројних Цицеронових изрека (Ira initium insaniae), а и римски песник Хорације, као и Сенека, бес пореди са краткотрајним лудилом (Ira furor brevis est).[1] Зато је sophrosyne - самоконтрола била идеал коме се тежило у антици, зато је Шекспир опомињао да треба слушати свој разум, а не свој гнев, зато је Марк Твен на ту тему дао њему својствен савет:  када сте бесни, бројте до четири, а када сте много бесни, опсујте (али у себи). "Неказана реч је златна", упозоравао је и Толстој. Давно је речено да је човек господар неизговорене речи. А све се може рећи, само на пригодан начин. И кад вас неко наљути и желите да му одмах одговорите истом мером и на исти начин, сетите се старих мудраца.

други блок -сугестивност и духовитост

Ове две особине су вероватно најважније од свих претходних, али ипак само спој свих духовних особина даје најбољи резултат.

Сугестивност («говор из срца»).- Лако је рећи, а тешко је постићи. Сугестивност (persuasiveness) је доминантна особина коју очекује public speaking. Она доводи до највидљивијих резултата. То је, уосталом, врлина по којој се разликују добри и лоши глумци. А и у свакодневном животу, па и на нашим досадашњим face-to-face  часовима, били смо били сведоци до које мере је сугестиван наступ делотворан. Има људи који су по  својој природи веома сугестивни и, без икакве вежбе, убедљиво говоре о свим темама. Они који то нису, имају шансу: увежбавањем сугестивности могу се постићи одлични ефекти. «Ако хоћете да измамите сузу из мог ока, заплачите прво ви», сугерисао је римски песник Хорације својим колегама, али и беседницима. А и Квинтилијан је опомињао да само ватра може упалити ватру. Чак и најбољи садржај, изванредно сачињен текст, ако је изговорен без емоција и млитаво, осуђен је на неуспех. Зато, вежбајте сугестивност. Наравно, о овој особини и начинима на које се постиже сугестивност биће рећи и када се анализира трећи сегмент „беседничког тројства" - беседа и излагање беседе.

Задатак - станите пред огледало и изговорите пар реченица у којима питате декана „Када ће почети испитни рок и да то морате знати што пре". Поведите рачуна о томе да што израженије користите говор очију, гест, емотивност, мало осмеха...

Задатак: погледајте овај говор и нарочито обратите пажњу на говор очију и мимику, а размислите шта није добро у том говору. Како говорник користи цезуру, како гестове рукама?  

Духовитост и ведрина. - У свакодневној комуникацији свако ће радије поразговарати и поседети са особом која шири позитивне емоције и ведрину, која уме да се нашали, него са оном која је мрачна, намрштена и песимистична. Исти је случај и са беседничким јавним наступом. Слушаоци по правилу имају довољно проблема у свом животу, да им није потребан још и говорник који неће унети бар мало духовитости у свој наступ. Чак и о тешким темама се може говорити са одређеном дозом духовитости, ведрине и оптимизма. Тако ваља поступати поготово кад то тема беседе просто изискује. Има људи чија је природа таква да им осмех зрачи, а укупан психолошки статус преноси позитивну енергију и шири оптимизам. Али, има и оних других. То је она чувена разлика између песимисте и оптимисте, срочена у афоризам да исту чашу песимиста види као полупразну, а оптимиста као полупуну. А и велики енглески државник Винстон Черчил (1874-1965) је о томе оставио занимљиво запажање да песимиста види тешкоћу у свакој прилици, а оптимиста види прилику у свакој тешкоћи.

Као што је то случај и са другим духовним особинама, није лако од песимисте постати оптимиста, од смркнуте претворити се у веселу особу. Али, чак и депресивни људи, којих је нажалост све више, знају да буду веома духовити и занимљиви у друштву, трудећи се да своје проблеме бар не преносе на друге. Могуће је учинити крупније помаке у погледу свог психолошког статуса, или макар у томе како ће појединца околина да доживљава. Више веселих догађаја и анегдота, шала, вицева, духовитости и афоризама које ће беседник покушати да запамти и помене у адекватној прилици, више осмеха на лицу, оставиће неупоредиво повољнији ефекат на слушаоце него уколико се говорник препусти само својим негативним поривима. А и повратно, такав напор може постепено уносити мало ведрине не само у говор, него и у живот смркнутих. Уосталом, стиче се утисак да је Цицерон постао тако славан и велики говорник између осталог и због тога што је међу првима унео духовитост у своје беседе, чак и у оне где се дотле чинило да шалама нема места, нарочито у судски говор. Но, сигурно је да треба водити рачуна о врсти аудиторијума који треба претходно пажљиво проанализирати, па тек онда осмислити пар духовитости које ће постићи жељени ефекат. Ипак, веома се мора водити рачуна да се са духовитостима не претера, да се не преће у козерсто, глуматање, чак и неукус.Духовитост се не постиже само ефектима, већ и садржином говора. Врло озбиљне поруке се често најупечатљивије могу саопштити на духовит, понекад и помало саркастичан начин, који много више натера публику на размишљање и добро прихватање говора.

Задатак 1: погледајте један пример са веома престижног америчког такмичења у беседништву и донесите свој суд о том наступу. Довољна су само прва два-три минута да стекнете утисак -

Задатак 2.: сада погледајте говор једног нашег колеге са Такмичења у беседништву на Правном факултету, па упоредите та два наступа.

 


21. април – 27. април

6. недеља

 

ПРИПРЕМАЊЕ  ГОВОРА

            Два највећа изазова у припреми говора је прављење његовог концепта, пошто од тога у великој мери зависи успех наступа. Без плана говора, сачињеног макар само у глави, не треба изаћи за говорницу. Некада је довољно само минут-два, ако то ситуација налаже, да се само у основним цртама осмисли којим речима започети говор, које су основне тезе и аргументи, а нарочито која ће бити завршна реченица. Тај изазов је још већи код говора за чију припрему нема много времена – импровизованог говора. Ево неких назнака за те ситуације.

 

први блок – концепт говора

Концепт је драгоцена потпора сваког беседника, од студента на испиту, до политичара кад говори на телевизији. Он даје сигурност, повећава концентрацију, а што је најважније беседник елеминише непотребно меморисање и решава се бриге хоће ли током говора изоставити неку важну чињеницу, нарочито на почетку и на крају говора. Брига да ће у неком тренутку говорник заблокирати, уз концепт не постоји. Златно правило је да концепт беседе треба сачинити кад год је то могуће и имати га при себи за време излагања, макар да се за време говора ниједном у њега не погледа. Ако има мало времена, макар и пар идеја написаних на цедуљици могу бити од велике помоћи. А и иначе, концепт не сме бити преопширан, мора стати највише на једну страницу папира димензија мале свеске. Притом, та страница не сме бити претрпана, већ веома прегледна, само са најважнијим елементима.  

Највећа је грешка када неко под концептом сматра целокупан написани говор, који потом учи напамет. То је одлика несигурних говорника, који се лако одају по томе што првих неколико реченица изговоре гледајући у слушаоце, да би затим врло брзо поглед приковали за папир, скоро не дижући главу са њега. Њихово „беседништво” се претвара у читалачки час и успаванку за аудиторијум. Уместо да слуша, публика често покушава да преброји колико је још страница остало говорнику до краја. Колико тај начин презентације одузима вредност говору, свако је имао прилике да се увери слушајући такве предаваче или политичаре, поготово оне који нису сами ни саставили говор који држе. Они вештији и интелигентнији у том случају барем науче да одглуме спонтаност, чешће дижу поглед са текста и како-тако задржавају пажњу слушалаца. Али, чак и тада, могуће је да се изгубе у тексту, па настају мучне паузе и нервозно превртање папира.

Постоје, додуше, ситуације када се говор мора прочитати скоро од речи до речи, када је свака изговорена реч од велике важности и када је непрецизност у изражавању недозвољена. Таква је званична изјава неког функционера, портпарола или лица задуженог за односе са јавношћу – нарочито када потом треба да буде објављена у писменој форми. Такво је  обраћање председника државе парламенту, завршна реч на суду, научно или стручно саопштење и слично. У „обичном“ животу је то ређе, али када је нека ситуација посебно важна или деликатна за говорника, није сасвим забрањено да направи екстензиван концепт говора. Али, тада је неопходно да се тај текст добро проучи и више пута прочита, како би барем само изнођење говора било течно, сугестивно и живахно, а не круто, умртвљено и монотоно. У тим приликама је најважније да се најважнији делови говора добро науче, па да интерпретација буде спонтана - ту су од помоћи цезуре, повремени контакт очима са слушаоцима, промена темпа и наглашавање кључних места, тако да све то ипак бар мало заличи на природан говор, а не на читалачки час. Због бројних опасности и недостатака овог начина саопштавања, у случају када се говор чита треба да буде што краћи, јер обично његово саопштавање траје дуже него што писац таквог концепта мисли. Нпр. једна страна А4 концепта писаног фонтом Times New Roman 12, прореда 1,5, ако се интерпретира како треба, уз адекватне цезуре и смирено, траје по правилу близу пет минута.

Ипак, такав комплетни концепт, тачније написани цео говор, треба избегавати. Говор се тада често претвара у рецитовање сопственог текста, механичко преслишавање самог себе, тако да говорник делује као робот програмиран да говори. Иако понекад покушавају да тај нежељени ефекат превазиђу променом ритма, коришћењем цезуре, осцилацијама у гласности, у великом броју случајева беседници – почетници су у толикој мери зависни од наученог текста да се током говора непрестано осећа њихов страх да нешто не забораве, па говоре као да једва чекају да се наступ оконча. Ту нема „вођења душе” аудиторијума, нема сугестивности, нема убедљивости. Тад је од концепта већа штета него корист.

Друга врста концепта је  када се у њему бележе читави реченични склопови, нотирају се неке кључне мисли и фразе у целости. То публика мање примећује и више верује говорнику. Овакав концепт је плод озбиљне припреме. На папир се, међутим, стављају само најважнији делови или елементи говора, а нарочито кључна места која беседник намерава да нарочито снажно формулише, чињенице које не треба да памти да не би оптерећивао меморију (кратки цитати, статистички подаци) и слично.

По правилу, овакав концепт би требало да садржи неколико уводних реченица којима беседник намерава да започне говор. Такав приступ доноси додатну сигурност, јер се понекад може десити да због треме у моменту изласка на говорницу, када је узбуђење на врхунцу, меморија сасвим откаже и паралише беседника. Феномен tabula rasa се лако превазилази само једним погледом на прегледно сачињен концепт, који није потребно ни читати, већ се само у једном трену осмотре прве реченице. Сигурност која ће се, захваљујући таквом концепту, осетити и испољити на почетку говора, пратиће и даље излагање. Па чак и Квинтилијан, који у складу са античком традицијом, подразумева да треба написати цео говор, указује да, када за то нема времена, треба забележити «само оно што је најпотребније, и то углавном почетак говора»

            Најпожељнији је концепт који ће садржати написаних пар уводних реленица, потом основне тезе говора,као и неколико реченица за крај говора.

 

Затдатак – направите концепт за говор на тему „Колико вреди е-настава?“ и пошаљите га на мејл једном од нас двојице.

 

други блок – импровизовани говор

 

            Импровизовани говор је прави изазов за беседнике, и у животу и на такмичењима у беседништву. Обично се каже да је то говор који се изговара ex tempore, на лицу места, у реалном времену без припреме, ипак то није увек тако. И на такмичењима у беседништву тема се добије нешто раније, тако да увек може да се нађе који минут да се направи добар, кратки концепт. Ако живот наметне ситуацију да мора да се у некој прилици заиста говори одмах, чак и тада треба мало промислити пре него што се започне са говором.

Охрабрује сазнање модерних учитеља говора да сваки просечно интелигентан човек може одржати добар изненадни говор. Да би се то лакше остварило, потребно је развити способност течног изражавања. Чарли Чаплин је у кругу својих пријатеља, скоро свако вече током две године, играо корисну друштвену игру: свако од присутних би из помешаних цедуљица на којима су исписане разне непознате теме извукао једну за себе, одмах би устајао и без припреме о њој говорио. Карнеги тврди да се на тај начин и на њему сличне одлично може увежбати сасвим изненадни, импровизовани говор. Такве вежбе су погодне за групе у којима би сваки учесник написао наслов неке теме, а потом би свако импровизовао говор на тему коју извуче.

Најбоље је импровизовани говор  започети упечатљивим примером (али и неком мудрошћу, пословицом, анегдотом), из њега треба извући поенту у што краћим и јаснијим потезима (указујући слушаоцима на то шта треба да чине, ако је, на пример, реч о говору којим се они подстичу на деловање) и све то поткрепити на крају доказима, не претерано бројним, али снажним (уз објашњење које су предности предложене идеје). Сви ови савети, спасоносни за оне који морају да одрже импровизовани говор, важе много шире и могу се примењивати и на друге, припремљене беседе.

Потпуно изненадни импровизовани говор није баш тако честа појава. Понекад се при одласку на неки састанак, скуп, прославу и сл. ипак може очекивати да ће се, можда, доћи у ситуацију да треба говорити. А и код изненадног, правог импровизованог говора понекад остаје неколико минута од најаве да ће неко говорити до почетка његовог излагања, па се то кратко време може искористити пре свега за концентрисање на предмет, хитро стварање мисаоног концепта, а можда и за записивање две-три носеће речи. Модерни учитељи public speaking саветују да се чак и време док се излази за говорницу продужи спорим ходом, како би се добио који тренутак више за размишљање. Неколико главних савета за импровизовани говор су:

Прво и најважније, не треба дозволити да емотивни набој и бес, уколико је импровизовани говор изазван неким непријатним узроком, одузме моћ рационалног понашања. Успех сваког говора, а нарочито импровизованог, у највећој мери зависи од психолошког статуса говорника – смирености, сталожености и што мање треме. То је још важније када непосредан изазов у беседнику изазове буру емоција. Међутим, и сваки други прави импровизовани говор, чији повод не изазива гнев и потребу да се одмах оштро одреагује, по правилу бар мало усталаса говорниково ментално стање и „подигне адреналин”, баш због тога што је заиста сасвим изненадан (на пример, када говорник неочекивано буде позван да одржи здравицу). Из тих разлога је најважније да беседник сачува хладнокрвност и без видљиве нервозе заузме сигурну и опуштену беседничку постацију.

Друго, треба преломити потенцијално негативан став и страх од импровизованог говора, сугеришући себи да се у основи он не разликује много од свакодневне комуникације, коју свако успешно обавља без треме. Уз то, говорник треба себе да окуражи сазнањем да аудиторијум има мања очекивања од такве беседе.

Треће, што је већ поменуто у вези са концептом, неопходно је искористити сваки расположиви тренутак, чак и време док се излази за говорницу, да се усредсреди на главну идеју говора, а нарочито на прву реченицу којом ће беседа започети. Даље, важно је да се говор усмери само на једну или две главне идеје, а никако да меандрира између више њих, тако да се ни једна не истакне довољно. Уз то, велико олакшање може бити уколико су пажљиво саслушани претходни говорници, а поготово ако су при том вођене и прибелешке, тако да се беседа може ослонити на неке елементе из говора претходника.

Четврто, импровизовани говор треба да буде кратак (јер ограничено време за припрему не омогућава да се много тога може осмислити), а то ће га учинити ефектним. И коначно, вероватно и најважније: прави импровизовани, impromtu говор треба што чешће вежбати, јер се на тај начин отклања страх од импровизовања и стиче неопходна беседничка рутина.

 

 

ЗАДАТАК: погледајте импровизаторски говор на XXIII Такмичењу у беседништву на Правном факултету (налази се на самом почетку 2. сата снимка) и покушајте да сагледате које су његове основне врлине, а које су мане.

Ако имате довољно времена, погледајте цело такмичење, јер је на њему било одличних беседа и такмичара.